Efekti oralnog unošenja Aloe Vere

Efekti oralnog unošenja
soka aloje vere
na funkcionisanje gastrointestinalnog trakta
kod ljudskih bića

Jeffrey Bland, Ph.D.
Linus Pauling Institute of Science & Medicine
Preventivna medicina, mart/april 1985.

Apstrakt

Ova studija procenila je uticaj soka aloje vere kao oralnog dodatka ishrani na želudačnu pH vrednost,
specifičnu masu stolice, varenje i apsorpciju proteina i na mikrobiologiju stolice. Rezultati ukazuju na
to da većina pojedinaca dobro podnose oralno unet sok aloje vere i da on ima povoljne efekte na
izvestan broj gastrointestinalnih parametara. Predstavljena je rasprava o potencijalnoj ulozi soka aloje
vere u lečenju zapaljenskih poremećaja creva zasnovana na ovom istraživanju.

Uvod

Delovi roda Aloe Barbadensis i Aloe Vera korišćeni su u medicinske svrhe kroz istoriju. Ako se vratimo
antičkoj feničanskoj književnosti, videćemo da istoričarski zapisi beleže primenu unutrašnjeg sadržaja
lišća aloje za lečenje opekotina, rana i drugih dermatoloških poremećaja. Farmakološki princip(i) u
vezi sa alojom bili su izloženi velikim kontroverzama tokom vremena. Proteklih godina, pojedinci su
izvlačili ekstrakte iz biljke aloje tražeći odreñene hranljive agense, alkaloide, saponine, materije
vezane za masne kiseline, glikoproteine, ili terpenoidne supstance koje bi mogle da objasne njenu
jedinstvenu sposobnost da ubrza zaceljivanje dermisa. Ovo istraživanje nije uspelo da identifikuje
aktivni princip aloje. Predlagana je ideja da ekstrakt aloje ubrzava obnavljanje tkiva kroz kompleksnu
sinergističku interakciju mnogih supstanci, uključujući vitamine, mineralne aminokiseline i druge male
konstituentske molekule koji pripadaju porodici terpenoida.
Nedavno su supstance poput Aloe-Emodina ili Aloe Resin-a ocenjene iz koncentrata ekstrakta aloje kao
terpenoidi, karakteristični za lekoviti potencijal aloje.
Fitohemičarima i dalje ostaje veliki izazov da pokušaju bolje da definišu koji su aktivni fiziohemijski
agensi u aloji. Meñutim, klinički dokazi pokazuju da je topička primena ekstrakta aloje ili isečenog
floemskog materijala same biljke iznova i iznova pokazala značajnu moć biljke u poboljšanju
prokrvljenosti, smanjivanju edema i upale, ubrzavajući istovremeno rast i diferencijaciju epidermisa.
Nedavne studije na životinjama koje su sproveli Cera, Heggers i Hagstrom pokazale su da topička
primena ekstrakta aloje kod pasa sa odreñenim oblicima dermatitisa može dovesti do značajnog
poboljšanja dermatološkog stanja u poreñenju sa kontrolnom životinjom. Oni tvrde da Aloe Vera ima
kako bakteriostatičku, tako i prostaglandin-supresorsku aktivnost kada se primenjuje na dermis.
Sa ovim zapažanjima da ekstrakt aloje ima moći bakteriostatičke supstance kada se primenjuje topički
u skladu su i istorijski zapisi da aloe vera, kada se unosi oralno, ima i sistemski uticaj na popravljanje
funkcionisanja gastrointestinalnog trakta, a možda čak i druge važne fiziološke veze. Pojedinci koji su
patili od zatvora, sindroma osetljivih creva, kolitisa i želudačne kiseline, prijavile su olakšanje u
pogledu ovih oboljenja nakon oralnog uzimanja soka aloje vere. Fiziološki efekti oralno primenjenog
soka aloje vere na funkcionisanje gastrointestinalnog trakta još nije proučavano pod kontrolisanim
uslovima. Takva studija je neophodna kako bi se utvrdila uloga koju oralno uzet sok aloje vere ima u
izazivanju povoljnih promena u funkcionisanju gastrointestinalnog trakta.
Ova studija je osmišljena kako bi se pozabavilo tim pitanjem. Ova studija procenjuje uticaj oralno
unetog soka aloe vere na funkcionisanje gastrointestinalnog trakta preko procene crevne bakterijske
aktivnosti, gastrointestinalne pH vrednosti, uticaja na specifičnu masu stolice i gastrointestinalnu
pokretljivost kod normalnih ispitanika.

Metod rada

U ovu studiju bilo je uključeno 10 zdravih ispitanika – 5 muškaraca (prosečna starost: 42; standardna
devijacija: 14 godina) i 5 žena (prosečna starost: 32; standardna devijacija: 5 godina) koji su
učestvovali u polukontrolisanom istraživanju oralnog uzimanja soka aloa vere. Tokom ovog
istraživanja, od njih nije traženo da unose odreñene vrste namirnica niti da drugačije rasporeñuju
svoje vreme, već da se drže svog uobičajenog načina ishrane i stila života.
Ispitanici su se uključivali u studiju tako što su se javljali lekaru na procenu izlučivanja želudačne
kiseline Hajdelbergovim radiotelemetrijskim postupkom nakon noći provedene bez jela. Hajdelbergov
postupak podrazumeva uzimanje male pH osetljive kapsule koja prenosi unutrašnju pH vrednost
želuca i dvanaestopalačnog creva prijemniku koji se nosi oko struka. Ovaj postupak omogućava
odreñivanje gastrointestinalne pH vrednosti zato što se kapsula nalazi u gastrointestinalnom traktu, a
može odrediti pH vrednost i nakon opterećivanja trakta različitim namirnicama.
Nakon što je kapsuli dato vremena da se uravnoteži u želucu, ispitanici su uzimali zamenu za obrok
(meal replacement bar) kako bi se podstaklo lučenje hidrohlorne kiseline. 40% kalorijske vrednosti ove
zamene za obrok bilo je u obliku proteina, 50% u obliku ugljenih hidrata, a 10% u obliku masti, uz
količine vitamina i minerala koje su u skladu sa preporučenim dnevnim unosom. Sat vremena kasnije,
pacijent je uzimao 6 unci vode i od njega je traženo da sedne uspravno kako bi kapsula prešla u
dvanaestopalačno crevo gde je pH vrednost praćena još dva i po sata. Nakon sprovoñenja
Hajdelbergovog gastrograma, od pacijenata je uziman i uzorak stolice i uzorak jutarnjeg urina.
U urinu je traženo prisustvo indoksil-sulfata, metabolita triptofana koji u crevima nastaje delovanjem
crevnih bakterija na neapsorbovane hranljive dietary proteine. Indoksil sulfat u urinu pokazuje u kolikoj
se meri hranljivi proteini ne apsorbuju, ili u kolikoj meri intestinalne crevne bakterije učestvuju u
procesu truljenja. Merena je specifična masa uzorka stolice i uzorak je testiran na prisustvo
mikrobioloških organizama, a naročito je obraćena pažnja na patogene bakterije.
Nakon što bi završio ovaj prvi set testova, od svakog ispitanika je traženo da unese 6 unci soka aloje
vere (koncentrat soka) u porcijama od po 2 unce tri puta dnevno svakog dana tokom sedam dana.
Nakon sedam dana ad lib ishrane uz uzimanje soka aloje vere, stanje svakog ispitanika procenjeno je
istom procedurom kao i na početku eksperimenta. Jedina izmena u postupku bilo je uzimanje 6 unci
soka aloje vere tokom prvog sata Hajdelbergovog gastrograma umesto 6 unci vode.
Poreñenje rezultata kulture stolice, urinarnog indikana (urinary indican) i Hajdelbergovog gastrograma
nakon uzimanja aloje vere sa rezultatima dobijenim pre testiranja omogućili su da se utvrdi uticaj koji
uzimanje soka aloje vere ima na funkcionisanje gastrointestinalnog trakta putem merenja bakterijske
aktivnosti debelog creva, vremena prolaska kroz creva (bowel transit time), želudačne pH vrednosti i
gustine stolice.

Rezultati

Ispitivanjem podataka prikupljenih od svakog ispitanika pre i nakon uzimanja soka aloje vere dobijeni
su rezultati o prosečnim promenama urinarnog indikana, specifične mase stolice, želudačne pH
vrednosti i intestinalne pokretljivosti.
Kao što se može videti u Tabeli 1, vrednosti urinarnog indikana se u proseku smanjuju za jednu
jedinicu nakon unosa soka aloje vere tokom jedne sedmice. Ovo ukazuje na umanjenu bakterijsku
konverziju triptofana u crevima, a verovatno i na poboljšano varenje i apsorpciju proteina nakon
uzimanja soka od aloje vere.
Uvećani urinarni indikan je povezan sa smanjenom sposobnošću razlaganja i apsorpcije proteina i
uvećanim razlaganjem amino-kiseline triptofana u crevima, dok niža vrednost urinarnog indikana
uočena nakon ove studije o uzimanju soka aloje vere ukazuje na pospešenu asimilaciju svarenih
proteina uz umanjeno razlaganje bakterija.

TABELA 1
Vrednosti urinarnog indikatora
pre i posle studije o aloji veri

Prosečna promena – 1,0 jedinica indikatora
Vrednosti od nula do 4: najviši indikator = 4

U Tabeli 2 prikazani su podaci o specifičnoj masi stolice pre i nakon uzimanja soka od aloje vere
tokom nedelju dana. Može se uočiti da se specifična masa stolice smanjila prosečno za 0,37 jedinica,
što ukazuje na poboljšane karakteristike stolice po pitanju zadržavanja vode, te umanjeno vreme
prolaska kroz creva. Važno je napomenuti da se nijedan ispitanik nije žalio na dijareju ili retku stolicu
tokom uzimanja aloje vere, već je specifična masa stolice umanjena na praktično idealnu vrednost.

TABELA 2
Specifična masa stolice
pre i posle studije o aloji veri

Prosečna promena – 0,3 nakon terapije alojom

U Tabeli 3 prikazan je pH u želucu jedan sat nakon uzimanja zamene za obrok i neposredno nakon
oralnog uzimanja vode ili soka aloje vere. Može se uočiti da je uzimanje soka aloje vere za posledicu
imalo uvećanje pH vrednosti crevnog sadržaja u proseku za 1,88 jedinica. Sok aloje vere stoga ima
ulogu pufera u crevima, gde je optimalni opseg pH vrednosti iznad pH5, te se stoga može smatrati i za
alkalizujuću supstancu.

TABELA 3
pH želuca jedan sat nakon
uzimanja zamene za obrok

Prosečna promena nakon uzimanja aloje vere +1,88 jedinica pH

Tabela 4 ukazuje da je vreme koje je potrebno da se kapsula prenese u dvanaestopalačno crevo
nakon uzimanja aloje vere produženo za približno 1,2 sata. Tabela 4 takoñe potvrñuje da se, od
ukupno deset ispitanika u studiji, kod njih šest mikrobiološkom analizom uočila značajna promena po
pitanju kultura u stolici, te da su kod četiri od tih šest ispitanika primećene naznake gljivične infekcije u
stolicama pre uzimanja aloje i da se nakon uzimanja aloje broj gljivica smanjio. Ovo ukazuje na
činjenicu da oralno uziman sok aloje vere može imati neku vrstu bakteriostatskog ili fungostatskog
dejstva u digestivnom traktu i da može pomoći u podržavanju odgovarajućeg balansa
gastrointestinalnih simbiotičkih bakterija. Ova opažanja su u skladu sa prethodno prihvaćenim
bakteriostatskim svojstvima topički davanog soka aloje vere.

TABELA 4
Vreme prenosa kapsule u duodenum i
efekti aloje vere na kulture stolice

Diskusija

Na opštem nivou, tolerancija ispitanika na uzimanje soka aloje vere bila je dosta dobra. Jedan
ispitanik žalio se na gasove, a jedan na prolazne bolove u stomaku, koji su se umanjili nakon što je
uzimanje soka cele nedelje nastavljeno. Preostalih osam ispitanika bili su asimptomatični, bez
prisustva dijareje, mučnine, nadutosti ili stomačnih tegoba (intestinalni distres).
Četiri ispitanika zapazila su pravilniji rad creva uz povećan osećaj lagodnosti u stomaku nakon jela. Tri
ispitanika navela su da su iskusili izvesni priliv energije i osećanje blagostanja, mada ovakva
zapažanja nisu mogla biti kvantitativno potvrñena jer studija nije bila slepa niti placebo-kontrolisana.
Najizraženija objektivna razlika izmeñu perioda pre uzimanja soka aloje vere i nakon njega kod
različitih ispitanika bilo je smanjenje specifične mase stolice, što ukazuje uvećanu sposobnost stolice
da zadržava vodu i poboljšanu gastrointestinalnu pokretljivost uz smanjeno vreme prolaska kroz
creva. To bi značilo da je uzimanje aloje vere imalo tonizirajući efekat na intestinalni trakt i dovelo do
smanjenog vremena prolaska uz umanjeno zaostajanje fekalnih materija u debelom crevu. Ovaj blagi
tonizirajući efekat nije bio propraćen dijarejom i stoga se ne može smatrati da deluje kao pravi
laksativ.
Dalje, činilo se da uzimanja soka aloje vere menja crevnu floru. Oni ispitanicu koji su imali izuzetno
povećan broj fekalnih bakterija i neke gljivične infekcije (infekcije gljivicama) iskusili su poboljšanje u
pogledu fekalne kolonizacije i smanjeno prisustvo gljivica nakon uzimanja soka aloje vere. Ovo možda
ukazuje na činjenicu da aloa vera sadrži jedan ili više agenasa koji imaju mikostatička ili
bakteriostatička svojstva, ili da poboljšano funkcionisanje gastrointestinalnog trakta i promenjena pH
vrednost creva – jer oni su povezani sa uzimanjem soka aloje vere – omogućavaju različitim
populacijama bakterija da se razviju u crevima. Dosta uočljiv bio je i alkalizirajući efekat soka aloje
vere jer je prosečna pH vrednost u gastrointestinalnom traktu nakon uzimanja aloje porasla za 1.86
jedinica, što ukazuje na izraženiji alkalni puferski kapacitet crevnog sadržaja u kome je prisutan sok
aloje vere. Ovaj rezultat bi išao u prilog hipotezi da uzimanje soka aloje vere može delovati i kao blagi
antacid jer je njegova pH vrednost 8.6 uz dosta dobar puferski kapacitet.
Na kraju, smanjenje urinarnog indikana nakon uzimanja soka aloje vere ukazuje da poboljšanje
crevne bakterijske aktivnosti ili varenja / apsorpcije proteina nakon uzimanja soka aloje vere ukazuje
na opadanje procesa truljenja u crevima. Činjenica da se hranljivi proteini bolje apsorbuju i da je
stoga manje podložno truljenju može takoñe ukazivati na razlog zbog koga su pojedinci u prošlosti
smatrali da aloa vera koristi pri lečenju različitih simptoma alergije na hranu ili kod bolova sličnih
artritisu. Iz radova dr Hemmingsa poznato je da produkti nepotpunog razlaganja proteina iz reaktivnih
namirnica kao što su gluten iz pšenice ili kasein iz mleka mogu proći kroz „propustiljivu“
gastrointestinalnu sluzokožu u sistemsku cirkulaciju i izazvati antitelo-antigen reakcije u sistemskoj
cirkulaciji koje mogu pogoršati simptome artritisa ili mogu učestvovati u direktnom antigneskom
napadu na crevnu sluzokožu što povećava rizik od zapaljenskih crevnih poremećaja.
Postoje naznake i da neki od proizvoda nepotpunog razlaganja proteina mogu imati hemijsku
reaktivnost sličnu onoj kod endorfina i da, ako se apsorbuju u sistemski krvotok, mogu izazvati
biohemijske promene u mozgu povezane sa stanjem zvanim „cerebralna alergija“. Kada se proizvodi
nepotpunog razlaganja proteina, putem lošeg varenja ili loše apsorpcije proteina, nañu u krvotoku i
pokrenu komplekse antigen-antitelo. Može se desiti da ovi kompleksi budu zarobljeni u jetri ili
zglobovima i da pokrenu zapaljenske procese koji kao kliničke manifestacije imaju bol i edem. To
možda objašnjava zašto su Rasmussen i njegovi saradnici otkrili da smanjen unos hrane može
pomoći u smirivanju simptoma reumatoznog artritisa kod obolelih pacijenata. Oni su otkrili da su
pacijenti oboleli od reumatoidnog artritisa doživeli značajno poboljšanje u pogledu jutarnje ukočenosti,
iintenziteta bola (pain score), snazi stiska šake, i indeksa zglobova kao i opadanje biohemijskih
pokazatelja aktivne bolesti dok su unosili smanjene količine hrane. Do toga je možda došlo jer je u krvi
bilo smanjeno prisustvo produkata nepotpunog razlaganja proteina što je umanjilo formiranje
kompleksa antigen-antitelo kao i degranulaciju neutrofila uz prateće zapaljenske procese povezane sa
artritisom. Agensi koji bi poboljšali integritet gastrointestinalne sluzokože i pomogli varenje i apsorpciju
hranljivih proteina u obliku aminokiselina pre nego u obliku oligopeptida, smanjili bi relativno
opterećenje krvi prehrambenim antigenima, agensima koji pogoršavaju simptome artritisa.
U poslednje vreme se došlo do saznanja da kod osoba koje boluju od celijačne bolesti koja je
povezana sa osetljivošću na pšenicu, da protein pšenice sadrži prehrambeni antigen, alfa-gliaden, koji
može pokrenuti aktivnost supresorskih T-ćelija i pogoršati imunitet tela. To možda objašnjava zašto je
celijačna bolest često povezana sa simptomima zapaljenskog oboljenja creva. Poboljšano varenje i
korišćenje ovih antigena prehrambenih proteina olakšalo bi održavanje boljeg imunološkog stanja
creva uz umanjenu zapaljensku aktivnost. Takoñe je otkriveno da nesteroidni protivzapaljenski lekovi
koji se obično koriste za lečenje simptoma artritisa ustvari povećavaju propustljivost creva za antigene
i mogu dovesti do povećanja u stvaranju kompleksa antigen-antitelo i pogoršati napredovanje bolesti
na duže staze. Poznato je i da zloupotreba alkohola može prouzrokovati „propustljivost“ creva i
povećati rizik od izloženosti prehrambenim antigenima.
Uloga soka aloje vere u unapreñivanju pravilnog funkcionisanja gastrointestinalnog trakta, zasnovana
na podacima iz ove preliminarne studije, mogla bi biti u regulisanju gastrointestinalne pH vrednosti uz
popravljanje crevne pokretljivosti, povećavanje specifične mase stolice i smanjivanje populacija
izvesnih fekalnih mikroorganizama, uključujući gljivice. To bi moglo imati značajne prednosti za
pojedine osobe zbog unapreñivanja varenja i apsorpcije prehrambenih proteina i smanjivanja procesa
truljenja u debelom crevu.
Ova studija pruža osnovu za detaljniju procenu uticaja soka aloje vere na funkcionisanje
gastrointestinalnog trakta kod pacijenata sa aktivnim inflamatornim bolestima, uključujući zapaljenske
crevne poremećaje, kolitis, a možda i oblike autimunih bolesti, uključujući reumatozni artritis. Uticaj
uzimanja soka aloje vere kod ovih pacijenata pod kontrolisanim uslovima omogućio bi procenu
učinkovitosti ove kompeksne smeše kao supstance koja poboljšava funkcionisanje gastrointestinalnog
trakta. Dobrobit od uzimanja soka aloje vere možda potiče od smanjene količine antigena koji
dospevaju do sluzokože creva, što je, ukoliko se ne kontroliše, povezano sa zapaljenskim oboljenjima
creva ili sa apsorpcijom ovih antigena u sistemski krvotok kroz propustljivu sluzokožu što pokreće
stvaranje kompleksa antigen-antitelo.
Na osnovu ove studije može se potvrditi da normalni pojedinci dobro podnose uzimanje soka
aloje vere i da on ne dovodi do ikakvih prikrivenih ili očiglednih neželjenih efekata na
gastrointestinalnu fiziologiju. Oralno uzimanje uzrokovalo je poboljšanu crevnu pokretljivost,
uvećanu specifičnu masu stolice i umanjeni nalaz truljenja proteina u debelom crevu. Klinička
poboljšanja intestinalne funkcije prilikom uzimanja aloje vere uključuju umanjenu nadutost
nakon obroka i umanjenu flatulenciju, što ukazuje na poboljšanu bakterijsku funkciju debelog
creva.

Zahvalnost

Autor se zahvaljuje zaposlenima Medicinske laboratorije Belvju-Redmond, gñici Darlin Kent, g. Vejnu
Elisonu i gñici Šili Glicou, na izuzetnom radu u laboratoriji i pruženoj pomoći.